FRANCUSKA gramatika

AKCENTI (ACCENTS) U francuskom pravopisu ima tri akcenta: akut ( ́ ), gravis ( ̀ ) i cirkumfleks ( ˆ ). Uloga ovih pravopisnih znakova nije kao i našem jeziku, tj. pomoću njih se ne obilježava naglasak riječi. Akut (accent aigu) se nalazi samo na slovu e: répété, parlé, été. Ovakvo e ima vrijednost zatvorenog e. Gravis (accent grave) se nalazi također na slovu e: mère, lèvre, règle. Ovako akcentovano e ima vrijednost tzv. Otvorenog e. U svega nekoliko slučajeva ovaj akcenat služi za razlikovanje riječi koje se jednako izgovaraju, a značenje im je isto: a – à ça – çà la – là ou – où ovaj akcenat se, po trajanju piše iznad slova a još i nekim riječima, kao npr. dèjà, deçà, del, voilà. Cirkumfleks (accent circonflexe) se stavnja iznad svih samoglasnika, izuzev y: pâle, tête, dîne, diplôme, sûr. Uloga ovog akcenta nije jednostavna: â ima vrijednost tzv. Zadnjeg a; ê ima vrijednost otvorenog e; ô ima vrijednost zatvorenog o. Iznad ostala dva slova piše se kad to zahtjeva tradicija. Samo u nekim slušajevima služi za razlikovanje riječi: cru (vjerovao, mislio) – crû (rastao, porastao)

APOSTROF (APOSTROPHE) – ( f ) Apostrofom se označava izostavljene nekog slova na kraju riječi. Obično se izostavnja slovo e, a vrlo rijetko a, i: l'ami (a ne: le ami) l'homme (a ne: le homme) l'école (a ne: la école) l'herbe (a ne: la herbe) Ovakvo izostavnje krajnjih slova (odnosno glasova) vrši se pred riječima koje počinju samoglasnikom ili tzv. muklim h. Izostavnjanjem krajnih slova (odn. glasova) naziva se elnzija (élision), za riječ koja je tako skraćena kažemo da je elidovana (élidé). Eliduju se najčešće ove kratke riječi: ce, de, je, me, ne, que, se, te. Slovo (odn. glas) i se elinuje samo u vezniku si (ako) ispred zamjenica il, ils:

Francuski jezik

Francuski jezik (fr. la langue française) je jedan od romanskih jezika koji se primarno koristi u Francuskoj, Belgiji, Švajcarskoj, prekomorskim teritorijama Francuske, kao i bivšim kolonijama Francuske i Belgije, uključujući Kvebek u Kanadi. Ovaj jezik koristi 87 miliona stanovnika na Zemlji kao prvi jezik, a ukupno 182 miliona ljudi ga koristi u svakodnevnoj komunikaciji. Francuski jezik je jedanesti jezik u svetu po brojnosti govornika. Od 1970. postoji međunarodna organizacija za saradnju zemalja u kojima je francuski zvanični, ili važan jezik u komunikaciji i kulturi.

Istorija Smatra se da su Zakletve iz Strazbura (les serments de Strasbourg) iz 842. prvi tekst napisan na protofrancuskom. Kralj Fransoa Ib je 1539. naredio da francuski bude zvanični jezik administracije i dvora u Francuskoj. Kardinal Rišelje je 1634 osnovao Francusku akademiju (Académie française), koja se bavila „Unapređenjem i zaštitom francuskog jezika“. Od sedamnaestog veka francuski je postao lingua franca evropskih plemića, prvo u centralnoj, a u 18-om i 19-om veku istočnoj Evropi (Poljska, Rusija, Rumunija). U ovo vreme Francuska je postala kolonijalna sila, čime je postavila osnove za širenje francuskog jezika van Evrope. Belgija, koja je stekla nezavisnost 1830, takođe je uvela francuski jezik u svoje kolonije. U 18-om veku francuski je postao glavni jezik u domenu međunarodnih odnosa i diplomatije (umesto latinskog). Kasnije je stvaranjem kolonijalnog carstva Velike Britanije u 19-om veku, i porastom moći SAD-a u 20-om veku, situacija promenjena u korist engleskog jezika.

Evropski značaj Francuski je, uz engleski i nemački, jedan od tri radna jezika koje koristi Evropska komisija. Po pravilu se od predsednika Evropske komisije očekuje da tečno govori francuski jezik. Ovakav značaj francuskog jezika u EU je posledica činjenica da je Francuska jedna od zemalja osnivača, i da je glavno sedište institucija EU, Brisel, uglavnom frankofonski grad. Po podacima iz 2006, francuski jezik je maternji za 12% stanovništva EU, a njime ume da govori 26% stanovnika Unije. Van francuskog govornog područja, francuski se najviše uči u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Rumuniji i zemljama Mediterana.

Karakteristike Francuski jezik je veoma daleko od fonetskih pravila čitanja i pisanja. Završni suglasnik u rečima se nikad ne izgovara. Slova n i m se ponekad ne izgovaraju. Francuski se čita „tečno“, što znači da se završni suglasnici često spajaju sa narednom reči. U pisanju se koristi pet vrsta akcenta: akut ´, grav `, cirkumfleksˆ, umlaut ili trema ¨, i cedilja ¸. Francuski jezik razlikuje deset glagolskih vremena: 5 prostih i 5 složenih. Prosta su: sadašnje vreme (le présent), imperfekt (l'imparfait), futur (le futur), prezent subjunktiv (le subjonctif) i sadašnji kondicional (le conditionnel). Složena su: složeni perfekat (le passé composé), pluskvamperfekt (le plus-que-parfait), futur perfekat (le futur antérieur), imperfekat subjunktiv (le subjonctif passé) i prošli kondicional (le conditionnel passé). Francuski razlikuje učtivo oslovljavanje od prijateljskog. Za učtivo obraćanje koristi se drugo lice množine (vous). Izgubio je deklinacijukoja je postojala u latinskom jeziku. Francuski jezik razlikuje dva gramatička roda .

Filip Nikolov VII2