Impresionizam u slikarsktvu Svetlost je tema, promene koje na prizoru nastaju sa promenom svetlosti. Najpoznatiji predstavnik ovog pokreta je Klod Mone, po čijoj je slici Impresija: sunce izlazi, pokret i dobio ime. Izlazak u plener, slikanje brzim, vidnim potezima, boje, često direktno nanete iz tube, optički se mešaju na platnu. Slike izgledaju nedovršeno, liče na skice. Slikaju serije istih motiva; Omiljene teme: pejzaži sa velikim površinama vode u kojima se nebo ogleda ali prizori modernog i mondenog života toga doba (svet zabave: terase kafea, pozorišne lože… ) u kojima impresionisti nalaze jarke boje i svetlucanje toaleta i dekora, igre odsjaja u ogledalima. Dve slikarke Berta Morizo i Meri Kasat, slikaju i privatne, porodične enterijere, domen žena toga doba. Edgar Dega uvodi kompoziciju sečenog plana.

Impresionizam u skulpturi… Dok je Klod Mone personifikacija pokreta u slikarstvu, Ogist Roden (Auguste Rodin) je skulptor koji je sličnu revoluciju sam izveo u skulpturi. Pogledajmo kako to izgleda... Roden, Mislilac, 1903 Mone, Impresija: sunce izlazi, 1873

4-3-4 Impresionizam u skulpturi Ogist Roden (Auguste Rodin, 1840-1917)

Personifikacija impresionizma u skulpturi: Ogist Roden (Auguste Rodin, 1840-1917)

Ako je stvarnost slikara ravna površina platna, boje i potezi četkicom, šta je stvarnost skulptora? Mane, 1866, Frulaš Roden, Čovek koji hoda, 1907

Materijal, rad na materijalu, oblik… Stvarnost skuptora… Ako je stvarnost slikara, kao što tvrdi Mane ravna površina platna, boje i potezi četkicom, stvarnost slikara je materijal iz čije mase se, skulptorovim radom: vajanjem, klesanjem, livenjem... Itd. rađa oblik… Materijal, rad na materijalu, oblik…

Spori proces, vidan način izrade… Impresionisti slikari mogu da rade brzo, « dok je sveže », ali rad skulptora je uvek planiran: bronza se ne radi direktvo, već se lije u kalup prethodno skinut sa modela izrađenog u glini ili vosku. Kamen se kleše, dug i mukotrpan, unapred planiran proces bez mogućnosti popravke… Roden će naglasiti taj proces, ostavljajući vidne tragove modelovanja gline i voska, i u delu izlivenom u bronzi, površina nije ravna vidni su tragovi dodavanja ili skidanja gline… Terminologija: livenje bronze, klesanje kamena, vajanje (modelovanje) gline

Uporedimo impresionizam u skulpturi i u slikarstvu… Effets de lumière, traits visibles, aspect d’esquisse… Mone, 1875, Kamij Mone i njen sin Žan (Žena sa suncobranom) Roden, Čovek koji hoda, 1907

Površina bronze nije ravna, u gotovom delu ostaju vidni tragovi dodavanja ili skidanja gline pri modelovanju, na ispupčenjima i ivicama udubljenja se stvaraju odsjaji svetlosti. Te neravnine i odsjaji na njima istovremeno dube ravnu površinu frome, i daju joj život, naglašavajući materijal u kome je napravljena i proces njene izrade: rezultat je sličan onome koji slikari impresionisti dobijaju brzim potezima četkice (« vidan trag gesta stvaranja »)! Monet, 1875, Camille Monet et son fils Jean (Femme au Parasol) Rodin, L’homme qui marche, 1907

Izgled skice: Nedovršeno kao estetski princip Roden će ostaviti vidan proces stvaranja: tragove vajanja u glini u delu izlivenom u bronzi, prema kalupu skinutom sa onoga što je tada bilo smatrano « nedovršenim » modelom. Kritika odbacuje njegovog Čoveka sa slomljenim nosem iz istih razloga iz kojih odbacuje i slike impresionista: delo izgleda nedovršeno, pre kao skica za ličnu upotrebu i dalji rad umetnika nego kao gotovo delo za izlaganje javnosti.

Mikelanđelo, Robovi, između 1519 i 1536 Michelange entre 1519 et 1536 , groupe devant orner le tombeau de Julius II Roden priča o svom divljenju Mikelanđelu i njegovom « non finito »: Mikelanđelovi robovi su samo delimično « oslobođeni » iz kamena, « u borbi sa materijom » koja ih sputava da zadobiju pun oblik i život… To je duh, duša koja se bori sa telom, « tamnicom duše »… Na isti način se i skulptor bori sa svojim materijalom u pokušaju da ga oblikuje, oživi.

Autonomija fragmenta Na Čoveku sa slomljenim nosem možemo da vidimo još jednu novinu koju uvodi Roden: ne samo da glava u bronzi izgleda nedovršeno, već je i samo fragment uobičajenog žanra (samo glava a ne i bista, vidimo da je Roden realizovao i bistu prema istom fragmentu, u kamenu): govorićemo o autonomiji fragmenta kod Rodena.

Rodin, L’homme qui marche, 1907 O autonomiji fragmenta dmožemo da govorimo i u slučaju Rodenovog čoveka koji hoda, kome je prikazan samo torzo na nogama, bez glave i ruku… Rodin, L’homme qui marche, 1907

Saint Jean Baptiste/L’homme qui marche Dok je isto telo upotrebljeno i za njegovu figuru Svetog Jovana Krstitelja. Vidimo da Roden više puta koristi, « reciklira » svoje kalupe da bi u njima odlio i druge skulpture, ili slobodno kombinuje fragmente u realizaciji novih skulptura... Saint Jean Baptiste/L’homme qui marche

…U katedrali, Roden kombinuje dva ista fragmenta, dva odlivka iste, desne šake…

Ponovno korišćenje fragmenata i figura Adam (Velika senka) iz Adama i Eve Grupa Tri senke

Vrata Pakla Francuska država 1880 poručuje od Rodena izradu monumentalnih vrata za Muzej primenjenih umetnosti. Roden se u koncepciji projekta inspiriše Danteovom Božanskom komedijom i naziva ih Vrata pakla. Projekat će ostati nedovršen za njegova života (vrata su izlivena u bronzi posmrtno), ali će pojedinačne figure, koje će Roden razrađivati u narednih skoro 40 godina, koncipirane da umnožene, modifikovane, kombinovane budu delovi velikog ansambla vrata (kao naprimer Mislilac i Poljubac), ostati Rodenova najznačajnija dela.

Giberti, rajska vrata, 1435, Krstionica katedrale u Firenci Roden, Vrata pakla, nedovršena, 1880-1917 Giberti, rajska vrata, 1435, Krstionica katedrale u Firenci

Eva i Adam (Adam, Velika senka) U načinu nastanka scena nailazimo na Rodenovo karakteristično ponovno korišćenje pojedinačnih figura i fragmenata: Eva i Adam (Adam, Velika senka)

Adam iz Adama i Eve i kao Velika senka, utrostručen u motivu Tri senke Figura Adama originalno napravljena sa Evom za scenu izgona iz Raja se ponovo pojavljuje, kao utrostručen motiv Velike senke u grupi Tri senke za vrh vrata… Adam iz Adama i Eve i kao Velika senka, utrostručen u motivu Tri senke

Mislilac, 1882-1903, jedna od najpoznatijih Rodenovih skulptura, takođe postoji kao monumentalna pojedinačna skulptura, i kao manja na vratima.

To je slučaj i sa Poljupcem (1886-1898), ovde isklesanim u mermeru, na osnovu fragmenta Paola i Frančeska za Vrata pakla.

Rodenova skulptura je često provokativno erotična za njegovo doba. Iris ou la messagère des Dieux Iris, vesnica bogova Žena koja čuči

Rodena zanima telo u pokretu, ali « pokret duše, ne samo pokret tela » Rodena zanima telo u pokretu, ali « pokret duše, ne samo pokret tela ». Roden moli svoje modele da se slobodno kreću po ateljeu, da zauzimaju različite poze. Posmatra tela igrača (u ovoj maloj skulpturi prikazuje čuvenog baletana Nižinskog). Lepa sam (Otmica) Nižinski

Evo čuvene kritike « laži fotografije » koju je Roden formulisao, smatrajući fotografiju ograničenom na doslovni i najelementarniji realizam, a ne izražajnim sredstvom i umetničkom disciplinom u punom smislu: Lažljiva fotografija « Ukoliko vam u fotografiji likovi izgledaju kao zamrznuti usred akcije, to je zato što su im svi delovi tela reprodukovani tačno u istoj dvadesetini ili čak četrdesetini sekunde, tu nema, kao u umetnosti, postepenog odvijanja gesta (…) ali umetnik je istinit dok fotografija laže: u stvarnosti se vreme ne zaustavlja, i ako umetnik uspe da reprodukuje utisak pokreta koji se odvija u više trenutaka, taj prikaz je sigurno manje konvencionalan od naučne slike u kojoj je vreme naprasno zaustavljeno.» formulée par Rodin dans une entrevue avec Paul Gsell, la limitant à ses capacités d’exactitude et de réalisme élémentaire, ne la considérant pas comme un moyen d’expression ou une discipline artistique à part entière: Si, en effet, dans les photographies les personnages, quoique saisis en pleine action, semblent soudain figés en l’air, c’est que toutes les parties de leur corps étant reproduites exactement au même vingtième ou au même quarantième de seconde, il n’y a pas là, comme dans l’art, déroulement progressif du geste. (…) c’est l’artiste qui est véridique et c’est la photographie qui est menteuse ; car dans la réalité le temps ne s’arrête pas : et si l’artiste réussit à produire l’impression d’un geste qui s’exécute en plusieurs instants, son œuvre est certes beaucoup moins conventionnelle que l’image scientifique où le temps est brusquement suspendu. »

Oden je dobijao porudžbine za javne skulpture, ali su poručioci često bili nezadovoljni rezultatom. Spomenik Balzaku (1891-98) je smatran morbidnim… Le buste de Balzac, 1892

Dok Građane Kalea nikad nije preuzeo grad Kale koji ih je poručio, te sada krase park pored londonskog parlamenta…

Izdvojite najbitnije: Ogist Roden, impresionizam u skulpturi Nezavršeno kao estetski princip (Mikelanđelov « non finito »): vidan trag gesta oblikovanja (dodavanja i skidanja materije pri modelovanju u finalnom odlivku u bronzi) koji naglašava i materiju, to je « stvarnost skulptora »; Autonomija fragmenta, koji se izlaže kao gotovo delo po sebi, ili reprodukuje, umnožava, slobodno kombinuje u drugim delima; Roden želi da « uhvati pokret u njegovom trajanju » kroz sintezu verodostojniju od fotografije, koja neprirodno zaustavlja vreme, i « da prenese pokret duše, a ne samo pokret tela »... Najznačajnija dela: Čovek sa polomljenim nosom, Čovek koji hoda, Vrata pakla (iz kojih su i pojedinačne skulpture poznate kao Mislilac, Poljubac, Adam i Eva…), spomenik Balzaku, Građani Kalea… Plastična materija, gest kojim se ona oblikuje su stvarnost skulptora;

Na primerima Rodenovih skulptura čovek koji hoda i Čovek sa polomljenim nosom možemo da vidimo najbitnije karakteristike ovog autora, ali i impresionizma u skulpturi: Plastična materija je realnost skulptora; Nezavršeno kao estetski princip (Mikelanđelov « non finito ») vidan trag gesta oblikovanja u finalnom odlivku u bronzi; Autonomija fragmenta, koji se izlaže kao gotovo delo po sebi, ili reprodukuje, umnožava, slobodno kombinuje u drugim delima; Prikaz tela u pokretu. Čovek koji hoda, 1907

Odsjaji na neravnoj površini bronze u kojoj su izliveni i tragovi rada dube formu, i uz autonomiju fragmenta, koji se izlaže kao gotovo delo daju taj utisak nezavršenog, skice, « uhvaćenog trenutka » kao što smo videli i u slikarstvu impresionista… Monet, 1875, Camille Monet et son fils Jean (Femme au Parasol) Rodin, L’homme qui marche, 1907

PROVERITE SVOJE ZNANJE: Čije je ovo delo (levo i sredina), kako se zove i za koji umetnički pravac je ono karakteristično? Poredeći ovaj primer sa skulpturom Svetog Jovana krstitelja (desno) objasnite način rada ovog autora i karakteristike tog pokreta u skulpturi. Rodin, L’homme qui marche, 1907 Saint Jean Baptiste